ancisal.blog@gmail.com

Svako kopiranje, umnožavanje, presnimavanje, objavljivanje i distribuiranje celog ili delova ovog bloga, zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo.

Kazni me, kazni...
2011/09/16,21:47

Malo je onih sto vole okvire, ramove, ogranicenja... Nisam medju tom manjinom... Prosto receno, ne lici na mene ta predaja, to da se pokorim, ali... Nikad ne reci nikad...

Nisam od onih koji cvile... Ne molim nikoga, i idem, samo idem... Trazim granice, da vidim postoje li... Ako ih nadjem, da znam kakve su...

Mada, jednom svako poklekne... Pred necijim pogledom zadrhti, pred necijom rukom ustukne, pred nekim se ogoli...

Usla je tiho, kao lopov... Odevena u crno, sa primesama plemenitih metala... Imala je sedefastu kosulju, duboko dekoltiranu... Usku, pripijenu, uz telo... Bila je tako slatka... Crne pantalone, tako uske, oslikavaju svaki pokret njenih nogu... Padaju preko visokih potpetica od satena i zmijske koze... Sve je skladno na njoj...

Oci joj zasijase u mraku... Njena senka isla je po zidu sobe, i igrala, lelujala... Kosa joj se spustala preko ramena, pa niz ta mala ledja... Sve uvojak do uvojka... Sva je divlja, bas kao i ta njena kosa... To je neobuzdani temperament, ona se ne moze ukrotiti... Ima neka zver u njenim grudima, u njenom osmehu, u njenom gipkom telu...

Jednim potezom stopala iskocila je iz vrtoglavo visoke, i sexi potpetice, pravo u njegovo narucje... Uspeo je da oseti da ima cigru u rukama, i vatru uz telo... Osetio je kako ga pece po stomaku, kako mu przi prepone, kako ga dodiruje svojom blizinom... A znao je da je dovoljno hrabra, da sve sto pokusa, dobice duplo... Strast je obgrlila sobu, muzika je svirala nesto lagano, a samo po neki tracak svetlosti prekidali su njeni koraci na prstima... Igrala se njegovim strpljenjem, sladila se njegovim poljupcima, prosutim po njenim mrezastim carapama... Palila je cigaretu tako zanosno, i uzivala u njoj, kao kada se na jeziku topi komadic cokolade...

Bez daha je gledao njenu igru, kao da je upao u njenu zamku, nije znao kuda ce... Predavao se njenim prstima, molio da sklizne malo nize...

Kroz saten i cipku njenog donjeg vesa, on je osetio miris ljubavi, koju mu ni jedna nije pruzila na takav nacin... Nikada pre nje nije upoznao neku koja ima hrabrosti da mu radi sve to... Voleo je tu divljac sto izbija iz njenog karaktera... Ljubio je tu mladu zverku, koja je kandzama ostavila trag na njegovim grudima, ledjima... Voleo je zenu koju nije smeo...

Osetio je vrelinu njenog tela, dubinu njene duse, i svileni dodir njenih usana... Samo je zeleo da se konacno smiri, pa da se prikrade, da je poljubi s ledja, da joj zagrli grudi, napete od zelje... Ali, ne... Ona je i dalje jezikom plovila preko njegovih stomacnih misica, usnama mu dodirivala vrh usne skoljke, grickala vrat, i tako u krug...

Zelja je bila na vrhuncu, trenutak je samo trebao, i da se desi prasak... Da eksplodira nad njom, u njoj, i oko nje... Vrela atmosfera, kazaljke otkucavaju jednocifrene sate, a ona tako sigurna u sebe, podize telo sa njega, pogledom ga miluje, oblizuje usne... Nije znao sta mu sledece sprema, a svaki njen korak bio je novo pitanje, koje je donelo odgovor u slici...

Bila je spremna da prihvati kaznu... Zelela je ogranicenje... Da se preda, da se opusti, i prepusti... Pozelela je da se veze, da trenutak potraje, da minuti zastanu na cas... Pogledala ga direktno u oci, zavukla ruku u svoju torbu, i izvukla male, pufnaste lisice...

"Kazni me, ako te moje oci lazu, i dozvoli usnama da ti to opet potvrde, uzmi moje telo, neka bude tvoje..." Tiho je prosaputala, u predala se...

Topli muški zagrljaj
2011/09/13,23:16

Kad covek voli zenu, salje vojske da je traze... Daje joj se nesebicno, pruza joj sve... Skinuce joj zvezde s neba, i poljubiti gde treba, uvek... Ali, sta zene traze?

Mi, zene, uglavnom trazimo mnogo, a mislimo da trazimo malo... A najcesce trazimo i nemoguce... Ali, zasto? Sta nas, ustvari, cini srecnima?

Malo nam za srecu treba...

Da nam je nekad samo jednog pogleda... Pogleda sanjivih ociju, da ih vidimo u polu-tami, na jastuku... Da su nam tu kad legnemo, i kad se probudimo, da ih ugledamo, i da sa njima podelimo prvi zracak sunca sto se probija kroz rupice na roletnama...

Da nam je nekad samo jednog dodira... Da osetimo tu toplinu, i ljubavnu neznost... Da nam se tela spoje, da se nase koze omirisu, da se mirisi izmesaju, da se stopimo u jedno... Da udahnemo duboko, zajedno, i da osetimo istu zelju, istu esenciju privrzenosti...

Da nam je nekad samo jedan sapat... Da neko bar nekad tiho na jastuku izusti jednu lepu recenicu, da cujemo njegovo srce kako kuca, i da nas to lupanje probudi iz sna... Da osetimo sve njegove trepavice kada se priblizi, da nam spusti poljubac od plisa na nas obraz, usne, vrat...

Da nam je jedno njegovo uvo... Da mu pricamo sta nas muci, sta nas boli, u telu tisti... Da nam je tu da mu kazemo neku rec... Da nam je tu da olaksamo dusu... Da je tu da docekamo zoru pricajuci, a potom zaspimo zagrljeni...

Da nam je tu nekad da nas zagrli... Da nam je dodir siroko rasirenih ruku, da nas stegnu uz svoje telo... Da bude iskreno, zeljeno, da stojimo tek tako, i da se razumemo... Tada, kada se pogledi spoje u tom zagrljaju, cuje se vise nego gde je bucno, oseti vise nego gde je dato, i zeli vise nego sto se moze zamisliti...

Dakle, dajte nam jedan topli muski zagrljaj, sta god drugo da trazimo... Mozda smo lenje da kazemo, mozda se samo stidimo... Mozda bezimo u sigurnost muskih ruku, jer mi smo samo zene... Verujte u nas osmeh, ali ne i nasim suzama... Verujte u nas, ali ne dajte da odemo suvise daleko... Uhvatite nas za ruku, i zadrzite nas...

Nedostajace nam taj topli muski zagrljaj u dubini noci obasjane mesecinom...

Šuma s jeseni...
2011/09/12,21:09

Toplo septembarsko vece... Leto je na izmaku... Ostavlja svoje poslednje tragove, i neumorno se bori, ne zeleci da se preda jeseni... Jos je zeleno... Jos mirise na maj, na zumbule, na vlazni pesak sa obale, sto nosi samo otiske stopala koja su koracala tu...

Zagrlise se nezno, on nju oko vrata, ona njega oko struka, i krenuse... Polako su isli napred, putem koji je utaban, koji je postavljen tu, negde na ulazu u samu sumu... Korak po korak, mic po mic, sve dublje, u gustinu drveca, jela i cempresa... U svezinu vazduha sto para nozdrve, cisti pluca, i budi mastu u polu-tami...

Mirno je, tiho, kao u dusi samotnjaka... Cuje se pokret oblaka, i povlacenje suncevih zracaka u san... Cuje se kako mesec dolazi, jos sanjiv, ali spreman da nekome obasjava put...

Zvezdana prasina padala joj na vrat, vrhom prsta htede da je ocisti, ali se predomisli u trenu... Dotakao joj rame, nezno usnama, i poljubio zvezde... Osetio je strast u njoj, u sebi, i zeleo da je ljubi... Da joj usnama ocisti svaki deo tela, da joj tanano ostavi svoj trag... Raskopcavao je kosulju sa nje, a ona mu istrgla kais iz pantalona... Teksas je bio na travi, posluzio kao postelja... Spustio se pored nje, i dodirivao joj bradavice... Rukom mu je prolazila kroz kosu, jezikom mu saputala na uvo... Spajale su se usne u trenucima strasti i pozude, u momentima ceznje, i zelje... Lezao je nad njom, kao zivonja kad ulovi plen, kada ga ne da nikome... Cvrsto je stezao njeno telo, osecao kako joj lupa srce, koliko joj se sire pluca, i kako joj je ubrzan puls... Samo je zeleo da je zadovolji, da joj pokaze koliko je voli, po ko zna koji put... Vec je lezao na ledjima, a ona je sedela na njemu, i njihala kukovima napred-nazad... Zelja je postala stvarnost... Prodirao je duboko u nju, masirao joj grudi, ljubio vrat... Umiljavala se, mazila, i uzivala... Znao je sta joj treba, sta zeli, i kako da joj udovolji... Udisao je njen miris parfema, uvlacio njenu neznu kozu u sebe, gutao je pogledom, strasno, i jako... Znala je da ce uplesti prste u njenu kosu, da ce je stezati, cupati od uzbudjenja, da ce biti ponovo pod njim, i uzivati iznova, i iznova... Tada joj je zgrabio dlanove, poljubio ih, i digao visoko iznad njene glave... Spojile su se ruke, njene i njegove, umrsili prsti, pucala je koza... Osecala je kako prodire u nju, izlazi iz nje, i opet prodire... Uzivala je u muskarcu kog voli, koji je spreman da je ucini kraljicom jeseni, medju iglicastim cetinarima... Trava se plela u razmrsenu kosu, sisarke padale kao zrele kruske, a oni su uzivali... Ziveli su trenutak kao vecnost... Svaki je dodir budio jos, svaki pogled u tami trazio zvuk, svaki sapat vapio za novim poljupcem... Dok joj je izgovarao koliko je voli, ubrzavao je ritam kukovima, ona je drhtala kao prut na vetru, iako je bila savrseno ususkana u njegovom narucju... Dah je bio sve jaci, tela sve pripijenija, a vrisak sve prodorniji... Nije se smela usuditi da pozeli jos... Uvek joj je uzimao svu snagu, a potom ljubio celo njeno telo... Znala je kako to lepo radi, i prepustila se, ponovo, jer cekala je kraj... Cekala je da iz njega potece bujica ljubavi, izliv neznosti, i silina dodira... Grcila se pod njim, pa opustala... Istezala se, pa skupljala... I, na posletku, samo je ostala nepomicna, cekajuci njegove usne na svom stomaku, jezik na vrhu prepone, i ruke na svojim obrazima... Pun mesec je posmatrao sta rade, nikome ih nece odati, a zvezdice su zazmurile, i slusale ariju glasova i uzdaha sa sumske zemlje... Ispratili su leto, i docekali jesen u sumi... Ispratili su mesec na spavanje, i sreli budjenje sunca na horizontu... Srecni, opijeni, nasmejani... Osetili su caroliju sume s jeseni...

Rodjena s vukovima...
2011/09/11,22:44

Psi laju, a karavani prolaze... Neka laju, dusmanima u inat... Neka gore u vatrenoj zlobi, neka se uguse u dimu koji ostaje kao trag... Necu dozvoliti da se pretura po mojoj dusi, po mom srcu, i po ljubavi koju cuvam sebicno...

Necu nikome davati, niti polagati rec gde sam bila, nikome se pravdati... Sve cu reci, kad budem htela, kad budem zelela, i osecala to tako... Neka se lome koplja o moja ledja, neka padaju teske reci... Neka se vatre rasplamsaju, i gase, izdrzacu, jaka sam... Rodjena s vukovima...

Krvave sape olizacu, izlecicu... Kroz sumski mrak ici cu, tumaracu... Trazicu, naci cu... Necu nikome dati to zrno zadovoljstva, da mi pridje suvise blizu, da me okrzne, da me povredi... Sumski zakoni to nalazu... A ja sam jaka, rodjena s vukovima...

Oci su moje mutne, od dima... I tesne za sve suze... Telo iznemoglo, slabo... A srce jako, lupa u grudima, bije kao ludo, nauceno... Otporno na strah, imuno na bes... Snazno do poslednjeg atoma snage, i hrabro do iznemoglosti... Jer ta jacina nije dosla sama, i ona je rodjena s vukovima...

Zli su ljudi, kao zlocudni tumori... Gledaju te iz nekog coska, vrebaju kao orlovi, a kandzama bi ti srce iscupali iz grudi... Otrov bi ti sipali, da te nema voleli... Ne prastaju tudju ljubav, tudju srecu, uspeh, zelje ispunjene... Raku bi ti iskopali, cvece na grob posadili, ali ko drugom jamu kopa, sam u nju pada...

"...I necu nikome da se pravdam,

a svakom cu reci u lice sta imam,

na meni koplja se lome, i vatra se gasi, jer ja sam jaka,

Rodjena s vukovima...

Menjam piuna za kralja, budim se iz dugog zimskog sna, 

i kao da sam ceo zivot samo tebe cekala,

i sta se koga tice, moja stvar je, s kim sam spavala,

svako neka sebi bira, ja sam sebi birala..."

Muškarci i sladoled
2011/09/10,20:02

Leto. Odmor. Putovanje. Muskarci. Sladoled. Sve govori tako malo, a tako puno. Nista mnogo receno, a citava prica u jednoj reci... A, ustvari, sve sto treba jednoj zeni...

Leto je vreme za kratke suknjice, tanane majice, i gole noge... Za njihove poglede...

Odmor je za dusu i telo, da se opustimo, odmorimo mozak, i spremimo se za novu sezonu... Za njihovo uzivanje u nama...

Putovanje je avantura koja se ne sme propustiti, ljubav na tockovima ili krilima, ljubav na nekom drugom mestu... Za njih sa nama...

Muskarci su nam neophodni, za leto, i ostala godisnja doba, za odmor, i umor, i celu godinu, za putovanje, za pakovanje, i raspakivanje...

A Njegovo Velicanstvo Sladoled, za leto, i ostala godisnja doba, kao i muskarac, za odmor, i umor, i celu godinu, opet kao i muskarac, za putovanje, jer nema pauze bez sladoleda, za pakovanje na hladjenje, i raspakivanje za uzivanje...

Hm... Koja je razlika, ili slicnost izmedju muskarca i sladoleda?

Sladoled od cokolade... Muskarac kao cokolada...

Sladoled od vanile... Muskarac kao romantika, da ga udahnes punim plucima...

Sladoled od sumskog voca... Muskarac kao egzoticno ostrvo, za istrazivanje i slasni uzitak...

Sladoled od raznog voca... Muskarac za sve, za ovde i tamo, za sad i posle, za jutro i noc...

Sladoled u porciji... Muskarac kao na tacni, ali se malo daje...

Sladoled na stapicu... Muskarac po zelji, bez iznenadjenja, ogranicen vremenski...

Sladoled u kutiji... Muskarac samo tvoj, dok vas prehlada ne rastavi...

Sladoled u sanduku ispred prodavnice... Toliko muskaraca na jednom mestu, svi zatvoreni, sve bi da ih oslobodis, ali svesno ih ne zelis bas sve, samo bi nekog svog...

Dakle, zene, koji sladoled birate, tj. kakvog muskarca trazite? Cokoladnog, romanticnog, egzoticnog...? Kakav vam je po ukusu? Za ovde i poneti, na tacni, na stapicu...? Koliko smo razlicite? Sta se najvise trazi? Muskarcima preporucujem da se pronadju... Koji ste vi sladoled? Koji biste voleli da jeste? Dajte da resimo dilemu oko ukusa...

P.S. Po zelji Sanjarenja56, razmotrena tema i dilema... Samo za nas zene, i njih muskarce... Pa ko sta voli... Posluzite se...

Lovac u kukuruzu
2011/09/09,20:26

Tako je dugo cekan taj godisnji odmor...Toliko zeljeno putovanje...Tako daleka, a tako bliska ta zemlja... Tamo svi pricaju manje-vise isto, kao i mi... Malo menjaju naglasak, malo drugacije zovu neke stvari, ali i kod njih se ljubav zove ljubav!

Ali se ne pokazuje bas tako romanticno... Prema ocekivanju...

Bilo je to putovanje u pakleno vrelom automobilu, sa gepekom napunjem do vrha, da preti da preturi ceo automobil od tezine... Znoj kaplje sa cela, skuplja se u talasicima iznad obrva, u kapljicama klizi izmedju njenih grudi... A isto tako klizi i niz kicmu, lepeci se za sediste kod poslednjih, lumbalnih prsljenova...

Dobrodosli! Ovo je seoski turizam. Za zenu iz grada...

I gle! Neocekivani susret! Nekako slicno, kao vec vidjeno... Pre nekih sedam-osam godina...

Sve je to zivelo u telu i srcu jedne zene, sve zarobljeno, da se ne oda pred muzem, ili decom... Ali, pr(a)va ljubav zaborava nema... Tinjalo je to, vatrica je postojala, a sada se rasplamsala, i izbio je pozar!

Prvi put, posle skoro citave decenije cekanja, njena noga je krocila na tlo susedne drzave... U njihove "romanticne" predele, u netaknute lepote prirode...

Pogledi su se sreli, kao nekada, dok su bili klinci... Jos dok su malo znali o tome, kada je ljubav na prvi pogled budila neki novi izazov... Ali, eto cuda, ili ne... Strasni poljupci pocinju u automobilu, na prednjem sedistu, pa se nastavljaju na zadnjem sedistu, pa oko automobila... Pa zalutaju i u njivu...

On je bio lovac, ali u kukuruzu!

Ulovio je lepu zenu iz grada, bas na svojoj teritoriji, u selu, na zemlji... Bila je to avantura vredna prljanja kose, i poderanih carapa... Avantura vredna ranjenih nogu i ujeda komaraca... I alergije na travu... Avantura u kojoj je ona osetila lovca u punoj snazi, kako se trudi da joj udovolji, da joj otme sve uzdahe iz grudi, da joj ukrade i poslednji atom snege iz tela... Lovac je bio ozbiljan igrac, sa zapetom puskom, i spreman na sve... Spreman da joj pokaze klip kukuruza, i svo zrnevlje... Da u mraku, u njivi, napravi oazu stare ljubavi, i podseti je na sve sto nisu prosli, ali sada ce...

Svakako, i zivotinje su dale svoj doprinos... Dok se mesec spremao za spavanje, a sunce budilo svoje usnule zrake, zmije su siktale, svici oglasavali na svoj nacin, sove ispustale neke cudne zvuke... I, eto, zena iz grada je dozvolila sebi da oseti cari ljubavi na seoski nacin...

I danas jos treperi, uzdahne kad se seti svega, i trave u kosi, i slomljene stikle, i zacepljenih noktiju... Ni slutila nije da ce se naci, bas licem u lice, sa divljinom, i sa lovcem u kukuruzu... Pamti ga, pamti i sve klipove kukuruza sa tog odmora, i svo zrnevlje razbacano po njoj... Pamti, i smeska se kad god pomisli ni neki deo njive...

Profil jednog šmekera
2011/09/08,21:04

Rodilo se musko dete u kuci... Bice ovakav, bice onakav... Na onoga ce liciti, na ovoga ce liciti... Radice to tako, ili ono onako... Ljubi ga majka... Tatin sin... A deda samo sedi, cuti, i ne progovara... Jer, deda zna najbolje! Kakav deda-takav unuk...

Raste on iz deteta u decaka... A deda primecuje nesto... Raste mali iz decaka u momka, ili, ... pa...momka! To je ipak dedin unuk!

Devojcice i devojke cascava osmesima i komplimentima... Kaze, to uvek ima kod sebe, u svakom trenutku... A novcanik nekad moze i da zaboravi, auto nekad moze i da se pokvari, ali lepa rec za lepu zenu... Nikada ne nestaje!

Pravi Šmeker ima uvek spreman odgovor na sve, i odgovor na prigovor, i sve okrene u svoju korist! Ljubi ga deda...

Poceo je da lici na Šmekera jos kao dete, kao klinac, u osnovnoj skoli... Tada su ga devojcice gledale, krale mu poglede, trcale za njim... A dok su njegovi drugari igrali "sega-mega" igrice, on je devojcice drzao za ruke, i setao... Kao veliki... To je bilo tako zanimljivo, a ni do danas nije naucio da igra igrice... Ali zato danas svasta drugo zna da radi tim devojcicama, devojkama, i zenama...

U srednjoj skoli, dok je pubertet drmusao i decake, i devojcice, kad su drugi pocinjali da se gledaju, smeskaju, i skrivaju stidljive poglede, Šmeker je imao raspored casova, i raspored vidjanja sa devojcima... Da neku ne zaboravi... Danas, da nema mobilnih telefona, nosio bi blok br.5 sa sobom...

Pravi smeker ce proci kroz fazu kad devojcice placu, mame vicu, tate traze pusku... Ako su zbog dede htele da skacu sa mosta, zbog tate sekle vene, pa sto zbog njega bar ne bi dobile batine od roditelja... Ipak je ovo novije vreme... Mada, on ne bi dozvolio da one pate, svaku bi zagrlio, zastitio, svakoj oslonac bio... Samo da moze...

Ali, Šmeker danas zivi jedan drugaciji zivot. Izrastao je u visokog, lepog, zelenookog momka, sa sirokim osmehom, trazi mirnu luku, porodicu... Da nadje jednu, da mu bude domacica u kuci, i dama na ulici, a ljubavnica u krevetu... San svakog muskarca... Deo vojnickih snova...

Da bude dobar suprug, da je voli, da mu rodi decu, da bude sjajan otac, i da uziva...

I da se seti povremeno sta je radio, i sta su mu radile... Da se seti dedinih reci, pa da nadje neku staru crno-belu sliku, a na njoj deda, i oko njega zene... Da prica svojoj deci, i unucima svoje price, i da im kaze kako je nekad bilo... Da im zapeva: "Ja vragolan, i moj deda, kud krenemo, svet nas gleda, dva mangupa vidi jada, on nekada, a ja sada"...

Bomba i bombonjera
2011/09/07,20:51

Tako sam sigurna u ove reci... Tako znam da ce se mnoge zene prepoznati...

Desi se svakoj zeni...

Hladna, maglovita, zimska noc... Sneg je prekrio rupe na asfaltu, i svi putevi su tako glatki... Ona sa jos nekoliko lepih zena igra uz muziku, a ritam diktira sve brze i brze... Kroz dim cigarete, trazeci nekoga, ili nesto, ugledace u daljini mracnog kluba jedne okrugle, crne oci...

Kao magnetom, privuci ce mu paznju, ali ne samo pogled, vec i telo... Prolazeci kroz guzvu, probijace se do nje, da je vidi malo bolje... A onda ce u jednoj ruci drzati casu sa picem, a drugom joj pokazivati da mu dodje blize, da je nesto pita... A kad mu pridje, nece cuti nikakvo pitanje, vec konstataciju... Sapnuce joj nesto na uvo...

Izmamice joj siroki osmeh, pokazace mu svoje odusevljenje, i nastavice da njise kukovima u ritmu muzike... Otreznice mu misli, uzburkati mastu, i zagrejati ohladjene zelje... 

Negde u zoru ce cekati ispred njene kuce, da je vidi jos jednom, jer greh bi bio propustiti taj sarm, i lepotu tog poroka... Kako samo vragolasto pali cigaretu, koliko uziva uvlaceci dim duboko u sebe, i koliko se opusta izbacujuci ga iz svojih pluca... Kako graciozno hoda na visokim stiklama, kako nosi to mackasto telo, i koliko uzdaha ostaje iza nje...

To bi bilo to...do jednog sasvim slucajnog susreta...!

A onda sevne munja od strasti, varnice kao novogodisnje prskalice lete na sve strane... Bas kada im se usne spoje, i vreli dodiri otope sav sneg... Kada se zamagle sva stakla, kada su im tela klizava i mokra, dok negde osecaju glavobolju prisecajuci se onog slatkog vina, i pogleda u noci... 

Bomba! Razneo joj mozak na hiljade delica, poljupce galantno prosipao po njoj celoj, telo kao da je u delovima, sva na komade rastavljena, a tako srecna... U sobi punoj dima, ona sa njim, on tik do nje, bila je pijana od uzbudjenja... Krao je svaki mladez sa nje, popio sve mirise njene koze, i opet mu je bilo malo...

Bombonjera! Dobila je jednu opasno slatku noc... Bas kao minjon od cokolade, sa visnjicom iz ruma... Bas kao kolacic punjen marcipanom... Dobila je nekoliko kuglica sa prelivom od roze fondan mase...

Dok su pahulje leprsale na vetru, ona je osecala trnce kad pomisli na njegove ruke...Dobila je poljubac za kraj, secanje na Bombu i Bombonjeru, i jednu toplu, zimsku noc, u decembru...

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu