ancisal.blog@gmail.com

Svako kopiranje, umnožavanje, presnimavanje, objavljivanje i distribuiranje celog ili delova ovog bloga, zabranjeno je i predstavlja povredu autorskog prava i krivično delo.

Papučar s pedigreom
2012/01/30,20:18

Na satenskoj posteljini, skopljenih okica, dugih trepavica, ona mirno dise, spava snom bebe... Udise duboko svez vazduh, koji ulazi kroz podignute roletne dok mrezasta zavesa carlija na jutarnjem vetru koji se promalja kroz vrata bozanstvene terase, ciji pogled puca na vodeno plavetnilo, koje kupa jutarnje toplo sunce...

U kuhinji se sprema cedjeni sok, lagani dorucak, tost i marmelada... Kafa s mlekom, i slamcicom, u velikoj solji. Sve to za koji minut pored nje, pored jastuka, da je mirisom probudi...

U podne rucak u restoranu, supa od africkog grma, meso od krokodila, kolac iz uvoza, a u njemu visnja kao sa razglednice, a cokoladni preliv samo se sto se ne razlije dusom... I tako onda, redom... Red rucka, red zlatare, red butika, red kafica... Red cipela, pa red torbi...

A onda za veceru po njenom izboru, sta joj dusa iste... A po njegovom izboru, izmasirace joj stopala, napravice joj relaksirajucu toplu kupku u kadi prepunoj pene, a onda ce joj mirisati kozu dok ne zaspi...

Ovo nije zivot jedne zene, vec jednog papucara, s pedigreom! Zivi da bi joj omogucio da zivi i uziva, da bi joj olaksao zivot i digao je u nebesa plava, da bi je sakrio od samara koje zivot daje zaposlenoj zeni, da bi joj olaksao titulu devojke, zene, majke... Domacica je za nju nepoznata rec, kuhinjsko posudje italijanskog porekla, ali u fiokama, a sporet deo kuhinjskog namestaja koji ona jos nije upoznala...

On je, zato, upoznat sa mega diskontima, zna tacno kako radi koji usisivac, kada je vreme menjati ili prazniti kesu na istom, redovno kupuje toalet papir, najkvalitetniji, razno voce i sveze povrce, pa makar i ono iz tropskih predela, koje je bas kao od kvalitetne jestive plastike... Uvek ima informacije o novim sajmovima mode i kozmetike, prati ih zajedno sa njom, posecuje njene kozmeticarke, i radi sve zbog nje...

Ko je ovde lud? Mi, koje zivimo kao da smo On, ili one koje zive kao da su grofice?! Gde se seju, i gde rastu ti papucari? Kako se kupuju te zlatne papuce? Da li biste volele da imate jednu, samo za uzorak? Da li biste imale jos neku zelju, osim da vam ispunjava sve zelje?

Ja ne trazim takvog! Meni treba jedan muskarac, starog kova, sa dlakavim, krivim nogama, da ide na fudbal sa drugarima, da ga sve boli vec posle prvih 15 minuta prvog poluvremena, da nema kondicije za pesacenje iznad prvog sprata, da ostavi carape pored korpe za ves, da voli domacu kuhinju, da nema plocice na stomaku vec u kupatilu, i da ima slavinu u funkciji... Neka popije pivo posle gibanice, neka mlati rukama dok navija za Srbiju, neka pita koje gace da obuce posle kupanja, cime da opere kosu, jer ne vidi razliku kad pogleda 19 bocica koje stoje na kadi... I neka ostavlja tragove u kupatilu, neka bude i isprskano, samo da me ne drzi kao kap vode na dlanu, jer voda isparava, da me ne gleda kao princezu, jer mogu da ga iznenadim... Nisu ni princeze kao sto su nekad bile... Neka bude muskarac, Balkanac. Neka se zna ko kosi, a ko vodu nosi, i neka njegova bude poslednja... (Tako je, zeno!)...

Dugometražni promašaj
2012/01/19,21:04

Krece spica. Muzicki potkovana, iz mraka nekog kafica ili kluba. Nadovezuje se na nju neki nastavak, ili pocetak necega, sve u svemu, neki dim, ogledala, slatko te peku oci, po nekad zasuze, ali to tako treba... I svi se smeskaju, i sve nekako socno i glatko, pa po malo zapne, pa zaskripi, kao kad se traka presavije, kao nekad... Sada, u poslednje vreme i skripanje je drugacije... A nema ni trake... Sve je nekako uglacano, i tako ravno, i sve kao na dlanu, a nista jasno...

Pocinje zaplet. Glumci uigrani, stara ekipa, vec se dobro znaju, i navikli su jedni na druge... Vec su porodica, i zna se sta ce ko da kaze, bez da se tekst uci napamet, i cita scenario, i prate uputstva... Sve nekako...kao unapred dogovoreno... Ali, opet funkcionise, radi to tako...

Medjutim, onda mora doci neko da zaplete i pomrsi konce, da osvezi scenu, jer, ovde je, ipak, samo glumac! Mora se desiti neko drmusanje emocija, po neka suza, more suza, okeani isplakani, pa onda sve opet lepo, kao kakva sapunica... Ali, onda, taman kad pomislis da je utrnulo sve tesko, tamno i tmurno, ono opet pocinje turbulencija, i dize ti se stomak... Prevrce ti se u glavi, razmisljanja se ljuljaju, i onda stane. Onda ne ide, pa krene, pa opet stane... I tako stalno... Taman pomislis: gotovo je, sad je kraj trzavicama, i mirno cemo ziveti do kraja zivota, kad ono: cvrc! Zivot nije bajka...

Onda se taj neki crvic primiri, povuce, nekad se pojavi u mislima, nekad ga nema duze vreme... I tako stalno, da bi bilo zanimljivije... Medjutim, onda se situacija iznova zaplice, i preplice, kao pijacne korpe od bambusa sto su pletene... Ne vidis ni pocetak, a ni kraj... Ne znas kako je pocelo, niti gde se zavrsava, ali bas kad ne ocekujes, zakacis zicu na carapi, i ona krene... I ode... I onda moze sve da se baci! Zasijes gace, zakrpis rupe, zagitujes prozor, ali ostaju tragovi, savovi, prasina od radova... Nije kao nekad...

Onda se glumci naprosto smenjuju, da se osvezi slika, da se drzi paznja... Ali, igra vise nije ista, postalo je dosadno... Vreme je za kraj...

Onda se desi neka glupost, neko umire zbog neuzvracene ljubavi, neko pati u samoci, neko odlazi sebi iz inata, neko ostaje drugima za primer... Neki i dalje gledaju, prate, placu, neki su odavno digli ruke, i mlate plaznu slamu, a neki nemi posmatraci samo stoje, kao ukopani, i ne mrdaju, i nista ne rade, kao virus bez razarajuceg dejstva...

More je bilo mirno, talas je naisao, zapljusnuo, isprskao, plima i oseka, i tako u krug... Na svakom moru ista voda, u svakom filmu ista prica, u svakom zivotu isti dani, i tako nastaju dugometrazni promasaji...

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu