ancisal.blog@gmail.com

Na satenskoj posteljini, skopljenih okica, dugih trepavica, ona mirno dise, spava snom bebe... Udise duboko svez vazduh, koji ulazi kroz podignute roletne dok mrezasta zavesa carlija na jutarnjem vetru koji se promalja kroz vrata bozanstvene terase, ciji pogled puca na vodeno plavetnilo, koje kupa jutarnje toplo sunce...

U kuhinji se sprema cedjeni sok, lagani dorucak, tost i marmelada... Kafa s mlekom, i slamcicom, u velikoj solji. Sve to za koji minut pored nje, pored jastuka, da je mirisom probudi...

U podne rucak u restoranu, supa od africkog grma, meso od krokodila, kolac iz uvoza, a u njemu visnja kao sa razglednice, a cokoladni preliv samo se sto se ne razlije dusom... I tako onda, redom... Red rucka, red zlatare, red butika, red kafica... Red cipela, pa red torbi...

A onda za veceru po njenom izboru, sta joj dusa iste... A po njegovom izboru, izmasirace joj stopala, napravice joj relaksirajucu toplu kupku u kadi prepunoj pene, a onda ce joj mirisati kozu dok ne zaspi...

Ovo nije zivot jedne zene, vec jednog papucara, s pedigreom! Zivi da bi joj omogucio da zivi i uziva, da bi joj olaksao zivot i digao je u nebesa plava, da bi je sakrio od samara koje zivot daje zaposlenoj zeni, da bi joj olaksao titulu devojke, zene, majke... Domacica je za nju nepoznata rec, kuhinjsko posudje italijanskog porekla, ali u fiokama, a sporet deo kuhinjskog namestaja koji ona jos nije upoznala...

On je, zato, upoznat sa mega diskontima, zna tacno kako radi koji usisivac, kada je vreme menjati ili prazniti kesu na istom, redovno kupuje toalet papir, najkvalitetniji, razno voce i sveze povrce, pa makar i ono iz tropskih predela, koje je bas kao od kvalitetne jestive plastike... Uvek ima informacije o novim sajmovima mode i kozmetike, prati ih zajedno sa njom, posecuje njene kozmeticarke, i radi sve zbog nje...

Ko je ovde lud? Mi, koje zivimo kao da smo On, ili one koje zive kao da su grofice?! Gde se seju, i gde rastu ti papucari? Kako se kupuju te zlatne papuce? Da li biste volele da imate jednu, samo za uzorak? Da li biste imale jos neku zelju, osim da vam ispunjava sve zelje?

Ja ne trazim takvog! Meni treba jedan muskarac, starog kova, sa dlakavim, krivim nogama, da ide na fudbal sa drugarima, da ga sve boli vec posle prvih 15 minuta prvog poluvremena, da nema kondicije za pesacenje iznad prvog sprata, da ostavi carape pored korpe za ves, da voli domacu kuhinju, da nema plocice na stomaku vec u kupatilu, i da ima slavinu u funkciji... Neka popije pivo posle gibanice, neka mlati rukama dok navija za Srbiju, neka pita koje gace da obuce posle kupanja, cime da opere kosu, jer ne vidi razliku kad pogleda 19 bocica koje stoje na kadi... I neka ostavlja tragove u kupatilu, neka bude i isprskano, samo da me ne drzi kao kap vode na dlanu, jer voda isparava, da me ne gleda kao princezu, jer mogu da ga iznenadim... Nisu ni princeze kao sto su nekad bile... Neka bude muskarac, Balkanac. Neka se zna ko kosi, a ko vodu nosi, i neka njegova bude poslednja... (Tako je, zeno!)...

Krece spica. Muzicki potkovana, iz mraka nekog kafica ili kluba. Nadovezuje se na nju neki nastavak, ili pocetak necega, sve u svemu, neki dim, ogledala, slatko te peku oci, po nekad zasuze, ali to tako treba... I svi se smeskaju, i sve nekako socno i glatko, pa po malo zapne, pa zaskripi, kao kad se traka presavije, kao nekad... Sada, u poslednje vreme i skripanje je drugacije... A nema ni trake... Sve je nekako uglacano, i tako ravno, i sve kao na dlanu, a nista jasno...

Pocinje zaplet. Glumci uigrani, stara ekipa, vec se dobro znaju, i navikli su jedni na druge... Vec su porodica, i zna se sta ce ko da kaze, bez da se tekst uci napamet, i cita scenario, i prate uputstva... Sve nekako...kao unapred dogovoreno... Ali, opet funkcionise, radi to tako...

Medjutim, onda mora doci neko da zaplete i pomrsi konce, da osvezi scenu, jer, ovde je, ipak, samo glumac! Mora se desiti neko drmusanje emocija, po neka suza, more suza, okeani isplakani, pa onda sve opet lepo, kao kakva sapunica... Ali, onda, taman kad pomislis da je utrnulo sve tesko, tamno i tmurno, ono opet pocinje turbulencija, i dize ti se stomak... Prevrce ti se u glavi, razmisljanja se ljuljaju, i onda stane. Onda ne ide, pa krene, pa opet stane... I tako stalno... Taman pomislis: gotovo je, sad je kraj trzavicama, i mirno cemo ziveti do kraja zivota, kad ono: cvrc! Zivot nije bajka...

Onda se taj neki crvic primiri, povuce, nekad se pojavi u mislima, nekad ga nema duze vreme... I tako stalno, da bi bilo zanimljivije... Medjutim, onda se situacija iznova zaplice, i preplice, kao pijacne korpe od bambusa sto su pletene... Ne vidis ni pocetak, a ni kraj... Ne znas kako je pocelo, niti gde se zavrsava, ali bas kad ne ocekujes, zakacis zicu na carapi, i ona krene... I ode... I onda moze sve da se baci! Zasijes gace, zakrpis rupe, zagitujes prozor, ali ostaju tragovi, savovi, prasina od radova... Nije kao nekad...

Onda se glumci naprosto smenjuju, da se osvezi slika, da se drzi paznja... Ali, igra vise nije ista, postalo je dosadno... Vreme je za kraj...

Onda se desi neka glupost, neko umire zbog neuzvracene ljubavi, neko pati u samoci, neko odlazi sebi iz inata, neko ostaje drugima za primer... Neki i dalje gledaju, prate, placu, neki su odavno digli ruke, i mlate plaznu slamu, a neki nemi posmatraci samo stoje, kao ukopani, i ne mrdaju, i nista ne rade, kao virus bez razarajuceg dejstva...

More je bilo mirno, talas je naisao, zapljusnuo, isprskao, plima i oseka, i tako u krug... Na svakom moru ista voda, u svakom filmu ista prica, u svakom zivotu isti dani, i tako nastaju dugometrazni promasaji...

...bila je ovo dobra godina za mene! Hvala svima sto su mi pozeleli da se udam. Nisam jos... Hvala svima sto su mi pozeleli da dobijem bebu. Srecom, niko ih ne poklanja... Hvala svima sto mi vec godinama unazad zele da se opametim. Nikako mi ne uspeva... E, njima se zelje nisu ispunile! A moje jesu! Svi planovi za ovu godinu ispucani. Mozda ne bas svi, bas, bas svi, ali... Samo sto nisu...!

Dragi Deda Mraze, bila sam dobra i ove godine! Onako. Srednje dobra. Tu i tamo... Mozda ne bas ni sasvim dobra... Po nekad... Mada, retko... Hm... Ok, kupicu sama sebi poklon...

Ali, da znas, dragi Deda Mraze, necu se promeniti! Niti zbog tebe, niti zbog onih koji ce mi i ove godine pozeleti nesto. Samo da znas, ja cu i dalje po svom... I sama cu sebi kupovati poklone, kao i do sada. Ne moras ti... Bas me briga... Ali, ako ti jedan ostane visak, znas gde da me nadjes...

Svim bezobraznim momcima, barabama, svalerima, i ostalima koji se tu pronalaze: gradom ide neki cudan starac, lud skroz, sav u crvenom. Kidnapuje ljude, samo muskarce. I ako te zgrabi, i strpa u nekakav dzak, i zatvori te, nista strasno. Izdrzi muski! On nije peder, ne boj se! On jednoj zeni ispunjava novogodisnju zelju!

Svim pametnim zenama: ako si do sada bila pametna, nastavi tako, sta god da si radila, vredelo je. Ako si nekoga zeznula, pa sta, moralo je biti u tvoju korist! Ako nije, onda nisi pametna!

Svim zenama preko tridesete: ako si dosla u ove godine, ili ih presla, imas i znanje i iskustvo. Ako nemas, onda nisi imala srece do sada. U najboljim si godinama, kada ces ako sada neces?! Sta god... Zato iskoristi svaku dobru priliku, jer ih nema mnogo... Nisu ni prilike kao sto su nekad bile...

Dragi Deda Mraze, ne moras mi nista donositi, to smo se vec dogovorili, ali ako si bas navalio, dobro... Dozvolicu ti... Paketic ne mora biti veliki, oko metar sedamdeset-metar osamdeset. Ako me gleda, neka me gleda crnim ili zelenim ocima. Ako bi me ljubio, neka je majstor u tome. Ako bi me ceskao, moze celu noc. Ako bi da radimo jos nesto, neka se spremi!

I da, dragi Deda Mraze, samo da znam, ako dodjes sa paketicem za mene, jel moram biti svecano obucena, ili mogu onako kako najvise volim...?

P.S. Dragi Blogogradjani, srecna vam Nova 2012. godina! Neka vam Deda Mraz donese nesto lepo, sta god. Ne preterujte, kriza je tolika da nema ni snega, a ne poklona... Neka vam Nova godina bude lepa i uspesna kao meni ova stara, na izmaku...

Voli vas vasa Ancisal

Kako je ugledala njegove crne oci, crne, kao noc bez mesecine, srce joj zatreperilo. Kada je prvi put ukrala njegov osmeh, njene usne se razvukose u smesak, i pozelela je da leti... A kad je videla njegove ruke, videla je i kako mu nestasni prsti skakucu po njenom telu, i jos nedodirnuta, osetila koliko peku njegovi vreli dodiri... Tog momenta, probudila se zelja, puna strasti, da je ljubi stranac, da joj svasta radi, da mu se preda...

Zamislila je njegove usne blizu njenih, jer, sigurno su slatke kao cokolada, a njegovi poljupci lepljivi k´o med... Pozelela je da zaplovi njegovim venama, i da kao krv ona potece kroz njega, kao sto ce on poteci njenim telom... Zelja je bila ogromna! Slutila je sta sve radi njegov bezobrazni jezik, i kako koza puca od strasti, kako se para na spojevima usana i ugriza... Pozelela je da podeli sa njim vrucu noc, da se magle prozori, da uzdasi preteknu, da cvili kad je stegne, kad udje duboku u nju, koliko god moze...

Zagrlio je njen struk, i osetila je toplotu sa njegovog dlana. Okrenuo je licem ka sebi, sklonio joj pramen kose sa obraza, vrhom prsta joj dodirnuo socne usne, i poceo da je ljubi... Ljubio je slatko i lepljivo, bas kako je ocekivala, ljubio je nezno, pa grubo stezao uz sebe, dok nije osetila njegovu muskost... Rukom je prolazio kroz njenu kosu, sto je posebno volela... Zgrabio je crni, svileni pramen kose, i stegnuo u dlan. A osetivsi grubosti, samo je uzdahnula...Znao je sta voli temperamentna zena! Iskusnog se, i lukavog, lisca dohvatila... Jednom rukom je zagrlio i podigao od tla, naslonio na zid, i skidao joj odecu ljubeci je bez prestanka... Zapalio je krv u njenim venama, do tacke kljucanja dodjose sva cula, pulsirala je na najosetljivijem mestu... Cekala je sekundu kada ce osetiti na svojoj butini ili stomaku dodir njegove koze, meke, zategnute, crvene... Skidala mu je kais, raskopcavala pantalone, i dotakla ga dlanom... Uz par pokreta, telo do tela, osetila je i vise od ocekivanog... Koracajuci unazad, spojeni usnama, zagrljeni, i vlazni, legose na krevet, i pocelo je novo diranje... Igra senki na zidu bila je njihova igra uz tihu muziku, a brzi ritmovi davali su zadatak da budu divlji, da se predaju strastima, i da eksplodiraju od emocija koje su oko njih... Goreo je u njoj uskoj i vreloj, vristala je od uzitka, cvilela ispod njega, dok se grcila od stezanja misica, i dok mu je poklanjala poslednji atom svoje snage, predavala mu je i samu sebe... Cas pod njim, cas njemu na kukovima, cas tamo, cas onamo, vreme je curilo dok je on klizio po njenom vlaznom telu i jagodicama prstiju prelazio preko tanke koze njenih prepona i medjunozja... Mrak oko njih davao je samo jos vise cari svim dodirima, a svaki njegov socni poljubac pravio je opekotine na njenim usnama... Kad su vec uzdisali brze nego sto je vreme prolazilo, kada su u isti glas ispustili krik, smirise se... Spojili su se opet, zagrlili, njegove zenice obasjale su put do njenih ociju, pogledi su se sreli u tami, i zarekose se da se tajna ne sazna... Sve je samo izmedju njih... Zauvek.

Usetala je u zgradu lupajuci stiklama... Portir je podigao pogled sa novina i nekakvih svakodnevnih vesti, i zagledao se u nju... Sasvim nesvakidasnju! Nije stigao da kaze ni rec, zastao je, i samo nemo gledao... Rekla je ko je ocekuje u sali za poslovne sastanke... Klimao je glavom, i brisao znoj sa cela...

Izasla je sigurnim korakom iz lifta, pokucala, a potom i uhvatila za bravu na vratima. Obojica su podigli glavu, i u trenu zaboravili sta su citali... Gledali su je nepomicnog lica...

Nazirali su, onako muski, tanke crne stikle na cipelama od antilopa, preko kojih su padale satenske nogavice modernih pantalona... Skidajuci kaput, sevnuo je dekolte, i pogodio jednog direktno u glavu, a potom i drugog, par trenutaka kasnije... Bez treptaja su gledali mladu poslovnu zenu, i pratili liniju njene kosulje... Imala je fantastican crveni lak sa visokim sedefom, srebrni sat oko tanke ruke, veliki prsten sa bezbroj belih cirkona, i bozanstvene mindjuse koje su svojom duzinom dodirivale njen vrat... Sijala je, i odisala samopouzdanjem, i neverovatnom zenstvenoscu... Unela je u prostoriju i oblak predivnog parfema, i omadjijala dvojicu iskusnih macora... Visoki, stariji muskarac napustio je kancelariju, a mladji kolega je protrljao vlazne dlanove, i njima prekrio oci... Ustao je, prisao joj sigurnim korakom, i poljubio usne od somota... Zgrabio je njeno telo, i grlio njen struk, dok joj je ledja naslanjao na hladni zid kancelarije... Ljubio je njen vrat, dirao grudi od marcipana, i dok bi pogled sa petog sprata poslovnog centra lutao gradom, njegov pogled se uplitao u oglicu od belih cirkona... Garderoba je klizila sa nje kao sto je par trenutaka kasnije njegov jezik klizio niz njene butine... Udisao je miris njene meke i nezne koze, i uzivao u svakom trenutku ove igre... Osecao je njenu vrelinu, i pruzao joj sve sto je mogao u tom jedinstvenom casu... Zeleo je da potraje, ali je ipak znao da je kraj blizu... Uzivajuci u svakom pokretu snaznog, mladog i izvajanog muskog tela, ljubila mu je trepavice, i jednom rukom prolazila kroz njegovu kratku crnu kosu... Potom je sjajne usne spustala niz njegov mirisljavi, snazni vrat... Stajao je pored nje kao njena idealna polovina, i uzivao u njenoj strasti... Spustivsi ruku ispod njegovog struka, potvrdila je njegovu misao da je savrsena zena ze njega, i da ispunjava sve njegove divlje snove... Snazno je zeleo jos koji susret sa njom, sa tom lepotom, sa njenom zenstvenoscu, i sa tim seksipilom koji se izlivao iz nje...

Igru, koja je vec bila pri kraju, prekinulo je skljocanje brave i otvaranje vrata... Visoki, stariji muskarac se vratio u kancelariju, i seo za svoj sto. Prekinuo je misli svom mladom kolegi, i vratio ga u stvarnost... Sada je sastanak zaista mogao da pocne, iako je ona sumnjala u prisebnost mladjeg muskarca, ciji je pogled i dalje lutao po njenoj skupoj, brendiranoj garderobi...

Mrak se spustio, ulice su vec na pola zaspale, samo po neki prolaznik koracao je ulicama... S kraja leta, kada uvece dune vetric, kada dolazi jesen, kad uplete kosu, kad podigne prasinu sa plocnika, culi su se koraci jednog muskarca, i stikle jedne zene...

Usli su u mracni haustor zgrade, pretrcali po kaldrmi, tabanali po stepenicama, i penjali ljubeci se strasno... Kljuc se okrenuo u bravi, jednom, pa drugi put... Ne stvarajuci buku, kljuc je napravio jos jedan krug sa unutrasnje strane, i osigurao mirnu noc...

Tiho su hodali po starom parketu, koji je odavno izgubio lak... Po neki korak zaskripi, ali budi neku novu emociju, i opet novu strast... Seo je na crnu koznu fotelju, i gledao kako ga mami... Sva elegantna, i zgodna do bola, svojim pokretima je odavala da ima nesto lepo na sebi... Odigla se od tla, i sela na sto, pred njega... Gledala ga je direktno u oci... Sladio se njenim usnama, i tom provokativnoscu kojom je odisala...

Voleo je njeno prisustvo, osecao njenu bliskost, i zeleo da je ima... Budila je u njemu muskarca, koji je bio tako lep, spreman da se prepusti zeni koju zeli, i sposoban da udovolji svim njenim zeljama... Sva cula su uzivala...

Kroz rupice na roletnama, ulazila je svetlost slabe ulicne rasvete, i stvarala prelepu atmosferu... Zuckaste tackice prosule su se po praznom zidu, po kome su igrale senke dva tela u zanosu... Socno je ljubio njene usne, otimao joj dah iz grudi, a srcu diktirao novi ritam... Bila je u njegovom krilu, osetila je lupanje muskog srca, samo za nju... Grlio je njen struk, rukama prelazio preko crvene kosulje, i u tami nazirao crveni donji ves... Opijen lepotom i mirisima ljubavi, grabio je svaki sekund vremena, i divlje ljubio svaki deo njenog tela... Uzeo je staklenu pepeljaru sa dva pikavca, i spustio je na pod... Jednim zamahom ruke, novine sa stola poletese, i napravise divan sum... Sto je bio rasciscen... Spustio je njeno telo na ivicu stola, i primakao se... Raskopcavsi dugmice na kosulji, dosao je do grudi koje su mu pruzile ukus kao slatko od jagoda... Ona je otkopcavala njegov kais, i crne pantalone samo spadose... Ostao je dodir muskosti, tik uz njene butine... Svukao je odecu sa nje, i prilazio... Lagano su se uzdasi pojacavali, ritam menjao, a zelja je samo jacala... Volela je kako je ljubi, volela je kako joj dodiruje kozu, i uzivala u svakom casu pored njega... Trajala je njihova igra, kao kad kisne kapi igraju po prozoru... Uzivao je u njoj, davao joj svaki deo sebe, do poslednjeg atoma snage... Borila se za dah, osecala da ne moze vise, a zelela je jos...

Na tvrdoj podlozi velikog kancelarijskog stola uzivali su oboje... Tamo su budili dan, i gasili noc... Tamo su pili kafu, tamo su sevnule prve varnice, i tamo su osetili cari magicnog dodira...  On ce zauvek pamtiti jednu noc na stolu... Ona ce nositi pecat na srcu, i osecaj na kozi... Koza pamti... Svaki njihov susret odisace mirisom kozne fotelje, i sveze klesanog drveta...

Malo je onih sto vole okvire, ramove, ogranicenja... Nisam medju tom manjinom... Prosto receno, ne lici na mene ta predaja, to da se pokorim, ali... Nikad ne reci nikad...

Nisam od onih koji cvile... Ne molim nikoga, i idem, samo idem... Trazim granice, da vidim postoje li... Ako ih nadjem, da znam kakve su...

Mada, jednom svako poklekne... Pred necijim pogledom zadrhti, pred necijom rukom ustukne, pred nekim se ogoli...

Usla je tiho, kao lopov... Odevena u crno, sa primesama plemenitih metala... Imala je sedefastu kosulju, duboko dekoltiranu... Usku, pripijenu, uz telo... Bila je tako slatka... Crne pantalone, tako uske, oslikavaju svaki pokret njenih nogu... Padaju preko visokih potpetica od satena i zmijske koze... Sve je skladno na njoj...

Oci joj zasijase u mraku... Njena senka isla je po zidu sobe, i igrala, lelujala... Kosa joj se spustala preko ramena, pa niz ta mala ledja... Sve uvojak do uvojka... Sva je divlja, bas kao i ta njena kosa... To je neobuzdani temperament, ona se ne moze ukrotiti... Ima neka zver u njenim grudima, u njenom osmehu, u njenom gipkom telu...

Jednim potezom stopala iskocila je iz vrtoglavo visoke, i sexi potpetice, pravo u njegovo narucje... Uspeo je da oseti da ima cigru u rukama, i vatru uz telo... Osetio je kako ga pece po stomaku, kako mu przi prepone, kako ga dodiruje svojom blizinom... A znao je da je dovoljno hrabra, da sve sto pokusa, dobice duplo... Strast je obgrlila sobu, muzika je svirala nesto lagano, a samo po neki tracak svetlosti prekidali su njeni koraci na prstima... Igrala se njegovim strpljenjem, sladila se njegovim poljupcima, prosutim po njenim mrezastim carapama... Palila je cigaretu tako zanosno, i uzivala u njoj, kao kada se na jeziku topi komadic cokolade...

Bez daha je gledao njenu igru, kao da je upao u njenu zamku, nije znao kuda ce... Predavao se njenim prstima, molio da sklizne malo nize...

Kroz saten i cipku njenog donjeg vesa, on je osetio miris ljubavi, koju mu ni jedna nije pruzila na takav nacin... Nikada pre nje nije upoznao neku koja ima hrabrosti da mu radi sve to... Voleo je tu divljac sto izbija iz njenog karaktera... Ljubio je tu mladu zverku, koja je kandzama ostavila trag na njegovim grudima, ledjima... Voleo je zenu koju nije smeo...

Osetio je vrelinu njenog tela, dubinu njene duse, i svileni dodir njenih usana... Samo je zeleo da se konacno smiri, pa da se prikrade, da je poljubi s ledja, da joj zagrli grudi, napete od zelje... Ali, ne... Ona je i dalje jezikom plovila preko njegovih stomacnih misica, usnama mu dodirivala vrh usne skoljke, grickala vrat, i tako u krug...

Zelja je bila na vrhuncu, trenutak je samo trebao, i da se desi prasak... Da eksplodira nad njom, u njoj, i oko nje... Vrela atmosfera, kazaljke otkucavaju jednocifrene sate, a ona tako sigurna u sebe, podize telo sa njega, pogledom ga miluje, oblizuje usne... Nije znao sta mu sledece sprema, a svaki njen korak bio je novo pitanje, koje je donelo odgovor u slici...

Bila je spremna da prihvati kaznu... Zelela je ogranicenje... Da se preda, da se opusti, i prepusti... Pozelela je da se veze, da trenutak potraje, da minuti zastanu na cas... Pogledala ga direktno u oci, zavukla ruku u svoju torbu, i izvukla male, pufnaste lisice...

"Kazni me, ako te moje oci lazu, i dozvoli usnama da ti to opet potvrde, uzmi moje telo, neka bude tvoje..." Tiho je prosaputala, u predala se...

Kad covek voli zenu, salje vojske da je traze... Daje joj se nesebicno, pruza joj sve... Skinuce joj zvezde s neba, i poljubiti gde treba, uvek... Ali, sta zene traze?

Mi, zene, uglavnom trazimo mnogo, a mislimo da trazimo malo... A najcesce trazimo i nemoguce... Ali, zasto? Sta nas, ustvari, cini srecnima?

Malo nam za srecu treba...

Da nam je nekad samo jednog pogleda... Pogleda sanjivih ociju, da ih vidimo u polu-tami, na jastuku... Da su nam tu kad legnemo, i kad se probudimo, da ih ugledamo, i da sa njima podelimo prvi zracak sunca sto se probija kroz rupice na roletnama...

Da nam je nekad samo jednog dodira... Da osetimo tu toplinu, i ljubavnu neznost... Da nam se tela spoje, da se nase koze omirisu, da se mirisi izmesaju, da se stopimo u jedno... Da udahnemo duboko, zajedno, i da osetimo istu zelju, istu esenciju privrzenosti...

Da nam je nekad samo jedan sapat... Da neko bar nekad tiho na jastuku izusti jednu lepu recenicu, da cujemo njegovo srce kako kuca, i da nas to lupanje probudi iz sna... Da osetimo sve njegove trepavice kada se priblizi, da nam spusti poljubac od plisa na nas obraz, usne, vrat...

Da nam je jedno njegovo uvo... Da mu pricamo sta nas muci, sta nas boli, u telu tisti... Da nam je tu da mu kazemo neku rec... Da nam je tu da olaksamo dusu... Da je tu da docekamo zoru pricajuci, a potom zaspimo zagrljeni...

Da nam je tu nekad da nas zagrli... Da nam je dodir siroko rasirenih ruku, da nas stegnu uz svoje telo... Da bude iskreno, zeljeno, da stojimo tek tako, i da se razumemo... Tada, kada se pogledi spoje u tom zagrljaju, cuje se vise nego gde je bucno, oseti vise nego gde je dato, i zeli vise nego sto se moze zamisliti...

Dakle, dajte nam jedan topli muski zagrljaj, sta god drugo da trazimo... Mozda smo lenje da kazemo, mozda se samo stidimo... Mozda bezimo u sigurnost muskih ruku, jer mi smo samo zene... Verujte u nas osmeh, ali ne i nasim suzama... Verujte u nas, ali ne dajte da odemo suvise daleko... Uhvatite nas za ruku, i zadrzite nas...

Nedostajace nam taj topli muski zagrljaj u dubini noci obasjane mesecinom...

Toplo septembarsko vece... Leto je na izmaku... Ostavlja svoje poslednje tragove, i neumorno se bori, ne zeleci da se preda jeseni... Jos je zeleno... Jos mirise na maj, na zumbule, na vlazni pesak sa obale, sto nosi samo otiske stopala koja su koracala tu...

Zagrlise se nezno, on nju oko vrata, ona njega oko struka, i krenuse... Polako su isli napred, putem koji je utaban, koji je postavljen tu, negde na ulazu u samu sumu... Korak po korak, mic po mic, sve dublje, u gustinu drveca, jela i cempresa... U svezinu vazduha sto para nozdrve, cisti pluca, i budi mastu u polu-tami...

Mirno je, tiho, kao u dusi samotnjaka... Cuje se pokret oblaka, i povlacenje suncevih zracaka u san... Cuje se kako mesec dolazi, jos sanjiv, ali spreman da nekome obasjava put...

Zvezdana prasina padala joj na vrat, vrhom prsta htede da je ocisti, ali se predomisli u trenu... Dotakao joj rame, nezno usnama, i poljubio zvezde... Osetio je strast u njoj, u sebi, i zeleo da je ljubi... Da joj usnama ocisti svaki deo tela, da joj tanano ostavi svoj trag... Raskopcavao je kosulju sa nje, a ona mu istrgla kais iz pantalona... Teksas je bio na travi, posluzio kao postelja... Spustio se pored nje, i dodirivao joj bradavice... Rukom mu je prolazila kroz kosu, jezikom mu saputala na uvo... Spajale su se usne u trenucima strasti i pozude, u momentima ceznje, i zelje... Lezao je nad njom, kao zivonja kad ulovi plen, kada ga ne da nikome... Cvrsto je stezao njeno telo, osecao kako joj lupa srce, koliko joj se sire pluca, i kako joj je ubrzan puls... Samo je zeleo da je zadovolji, da joj pokaze koliko je voli, po ko zna koji put... Vec je lezao na ledjima, a ona je sedela na njemu, i njihala kukovima napred-nazad... Zelja je postala stvarnost... Prodirao je duboko u nju, masirao joj grudi, ljubio vrat... Umiljavala se, mazila, i uzivala... Znao je sta joj treba, sta zeli, i kako da joj udovolji... Udisao je njen miris parfema, uvlacio njenu neznu kozu u sebe, gutao je pogledom, strasno, i jako... Znala je da ce uplesti prste u njenu kosu, da ce je stezati, cupati od uzbudjenja, da ce biti ponovo pod njim, i uzivati iznova, i iznova... Tada joj je zgrabio dlanove, poljubio ih, i digao visoko iznad njene glave... Spojile su se ruke, njene i njegove, umrsili prsti, pucala je koza... Osecala je kako prodire u nju, izlazi iz nje, i opet prodire... Uzivala je u muskarcu kog voli, koji je spreman da je ucini kraljicom jeseni, medju iglicastim cetinarima... Trava se plela u razmrsenu kosu, sisarke padale kao zrele kruske, a oni su uzivali... Ziveli su trenutak kao vecnost... Svaki je dodir budio jos, svaki pogled u tami trazio zvuk, svaki sapat vapio za novim poljupcem... Dok joj je izgovarao koliko je voli, ubrzavao je ritam kukovima, ona je drhtala kao prut na vetru, iako je bila savrseno ususkana u njegovom narucju... Dah je bio sve jaci, tela sve pripijenija, a vrisak sve prodorniji... Nije se smela usuditi da pozeli jos... Uvek joj je uzimao svu snagu, a potom ljubio celo njeno telo... Znala je kako to lepo radi, i prepustila se, ponovo, jer cekala je kraj... Cekala je da iz njega potece bujica ljubavi, izliv neznosti, i silina dodira... Grcila se pod njim, pa opustala... Istezala se, pa skupljala... I, na posletku, samo je ostala nepomicna, cekajuci njegove usne na svom stomaku, jezik na vrhu prepone, i ruke na svojim obrazima... Pun mesec je posmatrao sta rade, nikome ih nece odati, a zvezdice su zazmurile, i slusale ariju glasova i uzdaha sa sumske zemlje... Ispratili su leto, i docekali jesen u sumi... Ispratili su mesec na spavanje, i sreli budjenje sunca na horizontu... Srecni, opijeni, nasmejani... Osetili su caroliju sume s jeseni...

Psi laju, a karavani prolaze... Neka laju, dusmanima u inat... Neka gore u vatrenoj zlobi, neka se uguse u dimu koji ostaje kao trag... Necu dozvoliti da se pretura po mojoj dusi, po mom srcu, i po ljubavi koju cuvam sebicno...

Necu nikome davati, niti polagati rec gde sam bila, nikome se pravdati... Sve cu reci, kad budem htela, kad budem zelela, i osecala to tako... Neka se lome koplja o moja ledja, neka padaju teske reci... Neka se vatre rasplamsaju, i gase, izdrzacu, jaka sam... Rodjena s vukovima...

Krvave sape olizacu, izlecicu... Kroz sumski mrak ici cu, tumaracu... Trazicu, naci cu... Necu nikome dati to zrno zadovoljstva, da mi pridje suvise blizu, da me okrzne, da me povredi... Sumski zakoni to nalazu... A ja sam jaka, rodjena s vukovima...

Oci su moje mutne, od dima... I tesne za sve suze... Telo iznemoglo, slabo... A srce jako, lupa u grudima, bije kao ludo, nauceno... Otporno na strah, imuno na bes... Snazno do poslednjeg atoma snage, i hrabro do iznemoglosti... Jer ta jacina nije dosla sama, i ona je rodjena s vukovima...

Zli su ljudi, kao zlocudni tumori... Gledaju te iz nekog coska, vrebaju kao orlovi, a kandzama bi ti srce iscupali iz grudi... Otrov bi ti sipali, da te nema voleli... Ne prastaju tudju ljubav, tudju srecu, uspeh, zelje ispunjene... Raku bi ti iskopali, cvece na grob posadili, ali ko drugom jamu kopa, sam u nju pada...

"...I necu nikome da se pravdam,

a svakom cu reci u lice sta imam,

na meni koplja se lome, i vatra se gasi, jer ja sam jaka,

Rodjena s vukovima...

Menjam piuna za kralja, budim se iz dugog zimskog sna, 

i kao da sam ceo zivot samo tebe cekala,

i sta se koga tice, moja stvar je, s kim sam spavala,

svako neka sebi bira, ja sam sebi birala..."

Leto. Odmor. Putovanje. Muskarci. Sladoled. Sve govori tako malo, a tako puno. Nista mnogo receno, a citava prica u jednoj reci... A, ustvari, sve sto treba jednoj zeni...

Leto je vreme za kratke suknjice, tanane majice, i gole noge... Za njihove poglede...

Odmor je za dusu i telo, da se opustimo, odmorimo mozak, i spremimo se za novu sezonu... Za njihovo uzivanje u nama...

Putovanje je avantura koja se ne sme propustiti, ljubav na tockovima ili krilima, ljubav na nekom drugom mestu... Za njih sa nama...

Muskarci su nam neophodni, za leto, i ostala godisnja doba, za odmor, i umor, i celu godinu, za putovanje, za pakovanje, i raspakivanje...

A Njegovo Velicanstvo Sladoled, za leto, i ostala godisnja doba, kao i muskarac, za odmor, i umor, i celu godinu, opet kao i muskarac, za putovanje, jer nema pauze bez sladoleda, za pakovanje na hladjenje, i raspakivanje za uzivanje...

Hm... Koja je razlika, ili slicnost izmedju muskarca i sladoleda?

Sladoled od cokolade... Muskarac kao cokolada...

Sladoled od vanile... Muskarac kao romantika, da ga udahnes punim plucima...

Sladoled od sumskog voca... Muskarac kao egzoticno ostrvo, za istrazivanje i slasni uzitak...

Sladoled od raznog voca... Muskarac za sve, za ovde i tamo, za sad i posle, za jutro i noc...

Sladoled u porciji... Muskarac kao na tacni, ali se malo daje...

Sladoled na stapicu... Muskarac po zelji, bez iznenadjenja, ogranicen vremenski...

Sladoled u kutiji... Muskarac samo tvoj, dok vas prehlada ne rastavi...

Sladoled u sanduku ispred prodavnice... Toliko muskaraca na jednom mestu, svi zatvoreni, sve bi da ih oslobodis, ali svesno ih ne zelis bas sve, samo bi nekog svog...

Dakle, zene, koji sladoled birate, tj. kakvog muskarca trazite? Cokoladnog, romanticnog, egzoticnog...? Kakav vam je po ukusu? Za ovde i poneti, na tacni, na stapicu...? Koliko smo razlicite? Sta se najvise trazi? Muskarcima preporucujem da se pronadju... Koji ste vi sladoled? Koji biste voleli da jeste? Dajte da resimo dilemu oko ukusa...

P.S. Po zelji Sanjarenja56, razmotrena tema i dilema... Samo za nas zene, i njih muskarce... Pa ko sta voli... Posluzite se...

Tako je dugo cekan taj godisnji odmor...Toliko zeljeno putovanje...Tako daleka, a tako bliska ta zemlja... Tamo svi pricaju manje-vise isto, kao i mi... Malo menjaju naglasak, malo drugacije zovu neke stvari, ali i kod njih se ljubav zove ljubav!

Ali se ne pokazuje bas tako romanticno... Prema ocekivanju...

Bilo je to putovanje u pakleno vrelom automobilu, sa gepekom napunjem do vrha, da preti da preturi ceo automobil od tezine... Znoj kaplje sa cela, skuplja se u talasicima iznad obrva, u kapljicama klizi izmedju njenih grudi... A isto tako klizi i niz kicmu, lepeci se za sediste kod poslednjih, lumbalnih prsljenova...

Dobrodosli! Ovo je seoski turizam. Za zenu iz grada...

I gle! Neocekivani susret! Nekako slicno, kao vec vidjeno... Pre nekih sedam-osam godina...

Sve je to zivelo u telu i srcu jedne zene, sve zarobljeno, da se ne oda pred muzem, ili decom... Ali, pr(a)va ljubav zaborava nema... Tinjalo je to, vatrica je postojala, a sada se rasplamsala, i izbio je pozar!

Prvi put, posle skoro citave decenije cekanja, njena noga je krocila na tlo susedne drzave... U njihove "romanticne" predele, u netaknute lepote prirode...

Pogledi su se sreli, kao nekada, dok su bili klinci... Jos dok su malo znali o tome, kada je ljubav na prvi pogled budila neki novi izazov... Ali, eto cuda, ili ne... Strasni poljupci pocinju u automobilu, na prednjem sedistu, pa se nastavljaju na zadnjem sedistu, pa oko automobila... Pa zalutaju i u njivu...

On je bio lovac, ali u kukuruzu!

Ulovio je lepu zenu iz grada, bas na svojoj teritoriji, u selu, na zemlji... Bila je to avantura vredna prljanja kose, i poderanih carapa... Avantura vredna ranjenih nogu i ujeda komaraca... I alergije na travu... Avantura u kojoj je ona osetila lovca u punoj snazi, kako se trudi da joj udovolji, da joj otme sve uzdahe iz grudi, da joj ukrade i poslednji atom snege iz tela... Lovac je bio ozbiljan igrac, sa zapetom puskom, i spreman na sve... Spreman da joj pokaze klip kukuruza, i svo zrnevlje... Da u mraku, u njivi, napravi oazu stare ljubavi, i podseti je na sve sto nisu prosli, ali sada ce...

Svakako, i zivotinje su dale svoj doprinos... Dok se mesec spremao za spavanje, a sunce budilo svoje usnule zrake, zmije su siktale, svici oglasavali na svoj nacin, sove ispustale neke cudne zvuke... I, eto, zena iz grada je dozvolila sebi da oseti cari ljubavi na seoski nacin...

I danas jos treperi, uzdahne kad se seti svega, i trave u kosi, i slomljene stikle, i zacepljenih noktiju... Ni slutila nije da ce se naci, bas licem u lice, sa divljinom, i sa lovcem u kukuruzu... Pamti ga, pamti i sve klipove kukuruza sa tog odmora, i svo zrnevlje razbacano po njoj... Pamti, i smeska se kad god pomisli ni neki deo njive...

Rodilo se musko dete u kuci... Bice ovakav, bice onakav... Na onoga ce liciti, na ovoga ce liciti... Radice to tako, ili ono onako... Ljubi ga majka... Tatin sin... A deda samo sedi, cuti, i ne progovara... Jer, deda zna najbolje! Kakav deda-takav unuk...

Raste on iz deteta u decaka... A deda primecuje nesto... Raste mali iz decaka u momka, ili, ... pa...momka! To je ipak dedin unuk!

Devojcice i devojke cascava osmesima i komplimentima... Kaze, to uvek ima kod sebe, u svakom trenutku... A novcanik nekad moze i da zaboravi, auto nekad moze i da se pokvari, ali lepa rec za lepu zenu... Nikada ne nestaje!

Pravi Šmeker ima uvek spreman odgovor na sve, i odgovor na prigovor, i sve okrene u svoju korist! Ljubi ga deda...

Poceo je da lici na Šmekera jos kao dete, kao klinac, u osnovnoj skoli... Tada su ga devojcice gledale, krale mu poglede, trcale za njim... A dok su njegovi drugari igrali "sega-mega" igrice, on je devojcice drzao za ruke, i setao... Kao veliki... To je bilo tako zanimljivo, a ni do danas nije naucio da igra igrice... Ali zato danas svasta drugo zna da radi tim devojcicama, devojkama, i zenama...

U srednjoj skoli, dok je pubertet drmusao i decake, i devojcice, kad su drugi pocinjali da se gledaju, smeskaju, i skrivaju stidljive poglede, Šmeker je imao raspored casova, i raspored vidjanja sa devojcima... Da neku ne zaboravi... Danas, da nema mobilnih telefona, nosio bi blok br.5 sa sobom...

Pravi smeker ce proci kroz fazu kad devojcice placu, mame vicu, tate traze pusku... Ako su zbog dede htele da skacu sa mosta, zbog tate sekle vene, pa sto zbog njega bar ne bi dobile batine od roditelja... Ipak je ovo novije vreme... Mada, on ne bi dozvolio da one pate, svaku bi zagrlio, zastitio, svakoj oslonac bio... Samo da moze...

Ali, Šmeker danas zivi jedan drugaciji zivot. Izrastao je u visokog, lepog, zelenookog momka, sa sirokim osmehom, trazi mirnu luku, porodicu... Da nadje jednu, da mu bude domacica u kuci, i dama na ulici, a ljubavnica u krevetu... San svakog muskarca... Deo vojnickih snova...

Da bude dobar suprug, da je voli, da mu rodi decu, da bude sjajan otac, i da uziva...

I da se seti povremeno sta je radio, i sta su mu radile... Da se seti dedinih reci, pa da nadje neku staru crno-belu sliku, a na njoj deda, i oko njega zene... Da prica svojoj deci, i unucima svoje price, i da im kaze kako je nekad bilo... Da im zapeva: "Ja vragolan, i moj deda, kud krenemo, svet nas gleda, dva mangupa vidi jada, on nekada, a ja sada"...

Tako sam sigurna u ove reci... Tako znam da ce se mnoge zene prepoznati...

Desi se svakoj zeni...

Hladna, maglovita, zimska noc... Sneg je prekrio rupe na asfaltu, i svi putevi su tako glatki... Ona sa jos nekoliko lepih zena igra uz muziku, a ritam diktira sve brze i brze... Kroz dim cigarete, trazeci nekoga, ili nesto, ugledace u daljini mracnog kluba jedne okrugle, crne oci...

Kao magnetom, privuci ce mu paznju, ali ne samo pogled, vec i telo... Prolazeci kroz guzvu, probijace se do nje, da je vidi malo bolje... A onda ce u jednoj ruci drzati casu sa picem, a drugom joj pokazivati da mu dodje blize, da je nesto pita... A kad mu pridje, nece cuti nikakvo pitanje, vec konstataciju... Sapnuce joj nesto na uvo...

Izmamice joj siroki osmeh, pokazace mu svoje odusevljenje, i nastavice da njise kukovima u ritmu muzike... Otreznice mu misli, uzburkati mastu, i zagrejati ohladjene zelje... 

Negde u zoru ce cekati ispred njene kuce, da je vidi jos jednom, jer greh bi bio propustiti taj sarm, i lepotu tog poroka... Kako samo vragolasto pali cigaretu, koliko uziva uvlaceci dim duboko u sebe, i koliko se opusta izbacujuci ga iz svojih pluca... Kako graciozno hoda na visokim stiklama, kako nosi to mackasto telo, i koliko uzdaha ostaje iza nje...

To bi bilo to...do jednog sasvim slucajnog susreta...!

A onda sevne munja od strasti, varnice kao novogodisnje prskalice lete na sve strane... Bas kada im se usne spoje, i vreli dodiri otope sav sneg... Kada se zamagle sva stakla, kada su im tela klizava i mokra, dok negde osecaju glavobolju prisecajuci se onog slatkog vina, i pogleda u noci... 

Bomba! Razneo joj mozak na hiljade delica, poljupce galantno prosipao po njoj celoj, telo kao da je u delovima, sva na komade rastavljena, a tako srecna... U sobi punoj dima, ona sa njim, on tik do nje, bila je pijana od uzbudjenja... Krao je svaki mladez sa nje, popio sve mirise njene koze, i opet mu je bilo malo...

Bombonjera! Dobila je jednu opasno slatku noc... Bas kao minjon od cokolade, sa visnjicom iz ruma... Bas kao kolacic punjen marcipanom... Dobila je nekoliko kuglica sa prelivom od roze fondan mase...

Dok su pahulje leprsale na vetru, ona je osecala trnce kad pomisli na njegove ruke...Dobila je poljubac za kraj, secanje na Bombu i Bombonjeru, i jednu toplu, zimsku noc, u decembru...

Nema slucajnosti... Sve je to knjiga napisana unapred... To sto volimo necije ime pre nego sto upoznamo bas tu osobu, to sto upoznamo nekoga, pa nadjemo nesto njegovo, izgubljeno, i sve nekako tako, nije to slucajnost... Ima to svoje zasto... Mozda bar jos jednu lekciju nauciti, mozda ako si takve greske pravio... Mozda te neko iskusava, da vidi koliko ces izdrzati... Ali, mozda, slucajno...

Mozda je bas taj pravi, mozda je ova opet pogresna... Mozda nije slucajno videti nekoga posle toliko vremena, mozda treba rizikovati... Ima li, uopste, slucajnosti?!

Tako i u ljubavi...

Bili su slucajni partneri... Bas nekako po meri... Bas tako... Ali, zasto se nisu pronasli? Gde su konci pomrseni? Ko je pogresio?

I jecaj: zasto?!

Nije bio prvi koga je volela samo tog kratkog sna, samo tu noc-dve... Nije bio jedini koga je prevelika zelja dovela telu u pomoc... Ne bi bio prvi koga se u zoru ne seca, takav bi se sigurno pamtio, ali bi bio prvi koji se pod kozom oseca... Jer, koza pamti... Te usne stranca, taj pogled neznanca... A sve nekako, mozda i poznato...

Ali, mozda se nisu dobro razumeli... Mozda ovo, ipak, nije bilo slucajno... Mozda nije bilo sudjeno... Ali, ako bude, desice se sasvim slucajno, iznenada... Kad zaiskre varnice u oku, kada se kazaljke na satu sklope, kada se pogledi nadju...

Ipak, sreca je lepa samo dok se ceka, dok od sebe samo nagovestaj da...

Ako ostane bez kuce, naci ce se u njenom srcu... Ako ostane bez duse, dace mu pola svoje... Ako izgubi pola sebe, neka dodje, neka uzme pola nje...

• Januar 2012 [2]
• Decembar 2011 [2]
• Novembar 2011 [2]
• Septembar 2011 [8]
• Avgust 2011 [13]
• Jul 2011 [3]

• Generalna [30] 

• Papučar s pedigreom
• Dugometražni promašaj
• Dragi Deda Mraze...
• Poljupci lepljivi k´o med...
• Kad poželimo previše...
• Kao kišne kapi
• Kazni me, kazni...
• Topli muški zagrljaj
• Šuma s jeseni...
• Rodjena s vukovima...